zasecerena dokolica

Jos malo poluuspesnih slikica

Jos malo o putovanjima, ovog puta proslogodisnjim...

Ne znam da li bih to mogla da objasnim horoskopom (strelac), ili cime, ali svaki put kad vidim automobil sa onom kutijom za prtljag na krovu (pretpostavljam da to ima neko ime za koje ja ne znam :)), srce pocne da mi skakuce po grudima. Slican osecaj sam imala kao mala dok sam mastala o kamp prikolici. Ne mogu da se pohvalim da sam se nesto mnogo naputovala u zivotu, ali pomisao na to me ispunjava nevidjenom srecom. Zvuci cudno i meni samoj, ali kada mi je zivot onako nekako i kada pomislim da bi mi bilo draze da ga prekinem, dovoljno mi je da se setim koliko lepih mesta na svetu... i ne obavezno daleko od mene ima, da mi se radost vrati...

Posle podne sam plakala uz tu pesmu. Dojurila sam kuci specijalno da bih je pustila i isplakala svoju mesecnu kolicinu suza. Oko 7 slusanja mi je bilo dovoljno. Ili mi se samo cini... mozda bih mogla jos, ali necu... Umesto toga, vracam se S. Kingu i "Vreci kostiju"...